Apsurd naših međa. Vazda se ljudi tukli oko međa. Vazda!
Da ih pitaš šta će im međa ne bi znali jasan odgovor osim svojine. Nešto mislim da ne žele ljudi među, fali im vazda nekog rata. Postao čovek nekako ovisan o truleži u dnu jezika pa zaboravio da privlači ono što jeste.
Danas se tuku i oko tuđe zemlje, ničije.
Dok je tuče biće valjda i pomirenja!
IPAK biram da se hranim notama. Simfonija mi je u krvotoku. Prepoznajem jestive zvukove i prinoseći sebe suncu ja postajem Jedno s njim. Jer, moja krv tada svetli. Svaka nota je jedan svetionik.
Naučila sam tehnike disanja kada me napadaju i tada samo zamislim da sam noj. Jedna lepa nojica sa srebrnim perjem. Govorim perfektno nojski, a to vam je jedan čudan jezik koji prelomi d-mol preko kolena, pa kada urlikom nestane znaš da ti niko ne može ništa.
Moć je u nama ako ima u nama i znanja. Ta sloboda koju sanjam izaziva gnev sinova (čitaj kćeri) čiji pradedovi napustiše prirodu da bi oni, rasplakani urlikom betona, unuke proterali nazad, na taj grumen zemlje ostavljeni.
Apsurdno da bi bilo lepo.
Apsurdnost jedne sudbine koja izaziva zadivljenost masa – teme u dnevnoj štampi sa frapantnim nazivima koji nose “povratak” u sebi.
Toliki krug da bismo se vratili sebi?
Da li smo se vratili bolji?
Ako jesmo i naš zagrljaj s prirodom će biti samo ispunjenje.
Ali, ako smo se vratili “prazni” jer ništa ne naučismo kroz to “kruženje čoveka kroz vekove” ispraznošću gubitnika počinjemo iz početka. A vreme galopira i smrviće sve kao žrvanj.
Postoje neke tačke u šumi na kojima se zaustavim. Zakuje me neka sila i noge postaju korenski sistem, a ja tada postajem drvo. U tim metamorfozama osetim tajnu predatorskog lanca, negovo zujanje i miroljublje. Nigde većeg sklada ljubavi i surovosti od samog lanca. Ta patina na prizorima, te tačke koje jesu dezintegrisana slika do suštine, protok misli u horizontali. U jednom takvom trenutku samo osetim suze. Nije to tuga, vaseljenska radost je.
Vazda se ljudi tukli oko međe, a ne treba im.
Vazda je ljude u rat terala svojina, pa kada i ne znaju šta bi s njom.
Da posade drvo, ‘lad da im bude veća korist bi bila za obe strane.
Ja sam Biljka, a ovo su moji Tragovi.
