Svako jutro provetravamo prostorije, ali zaboravljamo da provetrimo sebe. Jako je važno, čak važnije od vazduha oko vas, da provetrite svoje misli, emocije, vrline, mane, veštine…

Nekada sam nesvesna koliko mogu jače od Arhimeda, a duže od Tantala! Ljudsko savršenstvo je upravo ta nula od koje se broji plus i minus beskonačno. Beskonačnost nam je svakako zagarantovana. Ja sam svoje vreme posvetila traganju za prapočetkom svega, naročito propasti ljudske. Verujem, ako pronađem izvor okrenuću tok vremena u pravcu koji je potreban ovoj planeti.

Bio uzgoj koji promovišem nije samo u konverziji tla.

Kako mi samo imamo besmislene reci za suštinski povratak!

Bio uzgoj je promena koja se ogleda u mojoj kosi, očima (kladim se da su tamnije sada nego po rođenju, svetlucavije svakako), ogleda se u pokretima tela, mišićima pre svega, mislima (o svakako), smirenju (tragam za njim, a treba mi ipak i ta “seda brada”), u jetri se ogleda jer je srce baš na tom mestu. A tek u očima!

Ja vidim prostranstva kroz ljude! Ljude ne vidim, osećam ih, ali ta prostranstva koja vidim kroz njih njihova tela čine beznačajnim. Imate u sebi prostranstvo univerzuma koga niste svesni, svako od vas, svako u sebi.

Apstrahovala sam svoj život i na tome sam zahvalna biljkama. Ja sam jedna hodajuća apstrahovana umetnost življenja jer tako biram, a tako i vidim.

Odbacila sam sve suvišne potrebe, odeća mi je svedena na udobnost. Ormare sam očistila od neudobnih kompletića i visokih štikli, kosu svela na dužinu koja nikada ne smeta i ne traži tuđe ruke, obuća mi je ona za “šest milja odjednom”, nemam želju da putujem jer je moje selo “celi svet i sve njegove lepote” u jednom. Apstrahovala sam svoj život oslobodivši ga nepotrebnim potragama, ugađanjima, razgovorima dugim i bez smisla. Ne umem da ispijam kafe uz ljubazna ćaskanja jer mi misli uvek odlutaju na neku novu sortu. Tek tada, kada se o biljkama priča, meni ljudi privuku pažnju. Možeš sa mnom da razgovaraš satima i da ja virtuozno klimam glavom, ali tek kada kažeš da si gradinar ja te zaista i slušam.

Znam, teška žena sa još težim mislima.

U svoje selo sam došla kao drvo koje traži plodnu zemlju za svoje korene, a našla sam onu pravu crnicu, živodarnu, a i ljude koji drvo zalivaju jer smatraju da je greh drugačije. Tu nisam rođena ali tu ću život da provedem. Ko bi rekao da je moja kolevka bila oduvek pod tom planinom čekajući mene da je zaljuljam.

Asptrakcija-žena sam i jedino želim tkalja da budem. Da celi život semena prebiram i spuštam ih u zemlju, da miris zemlje osećam i dok spavam, da težak umor sa sebe ispiram dok mi se umorne oči sklapaju, ali oči pune zelenila, pune prizora.

Ja sam dete grada, u meni je probuđen gen ratara, voćara, povrtlara. U meni je probuđen onaj uspavani poljoprivrednik koji je preskočio mnoge generacije da bi se u meni probudio.

Ja vam to buđenje jedino i želim jer će to da reši sve vaše probleme. Uzgoj vlastite hrane je jedini čin otpora, jedini način da se izborite za sopstvenu slobodu, da postanete vlasnici sopstvenog života. Tkalje da budete, to vam želim. Tkanja da stvarate kao dar Nebu, od semenja satkana na tlu.

Tkalja da budem, do kraja života pa onda ponovo.