Gde smo to “toliko odrasli”?
Biljana Banović, 11.10.2020.
Neki slučajni razgovori dovedu tako lako do suštine i to upravo oni koje vodimo sa decom.
– Ja sada idem u svoju šumu da potražim gljive.
– Kako to misliš svoju šumu? Tvoja je, ne sme niko da uđe osim tebe?
– Šuma nije ograđena i ljudi prolaze, ali jeste moja i mogu da je ogradim ako to poželim.
– Šta si ti? Neka kneginja? One imaju svoju šumu!
Eto, cela jedna istina u očima jednog deteta stane. Ako imaš svoju šumu jako si veliki, bogat i moćan. To dete vidi, a zašto je pogled odraslih drugačiji? Gde smo to “toliko odrasli” da smo zaboravili na istinske vrednosti? Ljudi prodaju šume, gola seča je u toku, menjajući klimu i ne shvatajući da jednu celovitu vrednost daju za trenutnu i prolaznu na nekoj berzi kapitala.
“To je tako, ne pravi od tuge nauku!”
Istina, ali tuga zbog ovog i jeste velika nauka. Sve me ovo podseća na priču o dobrom drvetu, ali na kraju priče čovek se kao starac vratio svom drvetu iako je bio panj. Panju se vratio. Tako ćete svi jednog dana na goloosečene šume svoje nazad sedajući na panjeve. Ja o tom povratku i ne pišem već vas sa posledicom suočavam.
Ekocid koji se dešava u našim šumama s pravom nosi u sebi smrt. Ne radi se ovde samo (samo???) o smrti biljnog bića, već ta smrt nosi milijarde smrti u simbiozama, od tla, do neba.
A sve to se u jednom simbiotskom lancu odražava na smrt čoveka.
Na posletku, čovek je antropocentričan vazda bio.
Kultura nije to što znate da koristite escajg pravilno (jedi rukama, ukusnije je), to što govorite više jezika (govori svoj, maternji, dobro i celi ćete svet razumeti), to što idete u pozorište, na koncerte, učite neke velike škole?! Ne, kultura je kada se ponašaš moralno prema prirodi, kada si svestan da nema tu svojine, kada govoriš istinu, kada ne svojataš tuđe zasluge. Kultura je kada stojiš iza svog dela celim bićem i onda kada stojiš ispred NIŠTA, a tvoje je i važno je i pored praznine. Kultura je kada radimo na ličnom identitetu, a odbacujemo identitet krda jer jedino tako, iz sopstvene tačke možemo i da menjamo svet. Svako za sebe i iz sebe i biće dovoljno.
Dokle ćemo da dopuštamo da nam se ekocidi pravdaju i da nam fokus stalno odvlače mizanscenom života?
Idite u šume, pogledajte, zaustavite dah i isplačite ih.
Sasekoše, ubiše, zgaziše!
Mi ćutimo!
Nekada je svet imao mali broj boraca za resurse planete, ali danas ima armiju svesnih.
Ali i ONI su toga svesni.
Nacrtaću vam šumu jednom svojim venama!
