METAFIZIKO CRKLA DABOGDA

Postoji taj grafit u Beogradu koji sam jednom videla (prefarban je) i prati me celi život. Kad kažeš celi život to za nekog ko ima puno godina i zvuči kao gromada. Sećam se, stajala sam dugo nad grafitom i razmišljala

Ko je napisao?

Ko je pisca povredio?
Koliku je težinu osetio?

Grafit je glasio: Metafiziko crkla daBogda.

Jednostavno, napisana je jedna Sartrova muka. Mučnina bre!

Razmišljam svaki dan o njemu i njegovoj muci koja me svako malo sustiže u životu. Jer život vam je svaštarenje. Često me podsećaju da je život na nekom drugom mestu. Recimo život vam je odabir čiviluka, mesta za letovanje, proslava nekih porodičnih i ono “nek smo mi samo živi i zdravi”, kao neka karta za ringišpil.

Svaki dan svog svesnog dela života vrlo sam svesna razlika. Unosimo u sebe razlike pa i različito tumačimo vrlo bitne elemente života: slobodu, ljubav, saosećanje. I nismo isti, teško da ćemo ikada i biti jer ja često poželim da sam pronašla dlaku u knjizi, a većina knjigu i nije dotakla. Poetika odnosa vam od toga zavisi. Jesam li gorda zbog toga? Jašta sam, gordija od stene koju valjam.

Hoću da kažem jednu istinu: svet se deli na poete i one koji nemaju sluha. I nas poeta je malo. Toliko malo da nas je potrebno čuvati kao antikvitete, arheološke iskopine neke. A ono što je najvažnije svi jednako odlučujemo: i oni što Aleksandrijsku biblioteku unesoše u sebe i oni što od knjiga samo fejsBUK čitaju. Takva nam je sudbina.

I cenim da sa ovim godinama, stažom borca za planetu, stažom onog koji je video i dobro i loše u ljudima, stažom istinotragača konačno i razumem grafit koji me prati čitav život.

Da mi je samo da ga sretnem, ruku da mu poljubim, da ga zagrlim i kažem mu da nije sam.