Ah ta nevinost prirode!

Nevinost u okolnosti, sebeljubivosti, u zaboravnosti, u bespomoćnosti…
Ali ipak, Ja – Žena, jaka i neranjiva, imam jedno ranjivo mesto: bezumna (ali ipak nikada neću poludeti) ljubav prema prirodi. U tome sam iscrpila svu svoju ljudskost.

Priroda me zadivljuje pre svega zavodljivom slabošću, zavodljivom bespristrašnošću i zavodljivim “tuđim”. Svojim rukama nešto stvoriti i ljubav u sebe uneti su postale jedine veštine koje vrednujem. Nekada, ženi su nametnuli pogrešan koncept emancipacije – odbacivanje svih prirodnih veština, zaboravljanje tradicionalnih vrednosti i kupovanje zimnice (jer to je in). Emancipacija je oblik nezavisnosti gde učimo i u sebe unosimo lepotu spoznaje i veštine. U sebe uneti Aleksandrijsku biblioteku, dušu u bezdan uklesati, paket aranžman škola upotrebiti da te do sebe dovedu i samo takva, SAMO TAKVA, pred sobom i prirodom stati… To je za mene Emancipacija.

Najvažnija veština je proizvodnja hrane. Ona je u nama, atavizam je. Sve što se danas nameće kao ozbiljna nauka naše babe su radile iz sopstvenog i nasleđenog iskustva. Učile su, grešile i nastavljale s greškama kao lekcijama.

Ekološka bašta je imperativ današnjice jer planeta u potpunosti zavisi od nas. Mi smo biolozi, ekolozi i uzgajivači u jednom. Svakoga dana nas je sve više. Svakoga dana se probudi novi bio baštovan, entuzijasta i zaljubljenik u prirodu. Izmeštamo se iz egocentrizma čoveka i povinujemo se zakonima prirode.

Ekart Tol: “U svakom iskustvu i u svakom biću možemo imati novu priliku za povratak. Povratak sebi i svojoj suštini kroz širok dečiji pogled.”

Ponudjen nam je divan i jasan svet biljaka koje svojom emotivnošću grade jedno sasvim novo iskustvo poimanja stvarnosti. Pa, učite se umetnosti voljena!
Veštine koje savladavate su pokazatelj stepena emancipacije, stepena svesti i sposobnosti da volite sebe. Ukalemi, uzgoj, zaštiti, uberi, sačuvaj, razmnoži i iznad svega… Nauči da deliš!