SIMBIOZU TI ŽELIM

Hemija je svuda oko nas i sve što dodirnemo je deo neke industrije.

Iako kažeš da si protiv – učestvuješ, a i te kako učestvuješ!

Ormari, plakari, prerade drveta i lakovi…

Kozmetika, od šampona do sapuna, puderi, lakovi, parfemi, losioni, pilinzi…

Bazeni, eh tek bazeni i preparati za njihovo čišćenje…

Dezinficijensi u svakom marketu, pošti, banci, firmi, školi…

Lekovi, vitamini, suplementi… Posebna priča!

Deterdženti za sve i svaku mašinu.

Ubrusi, salvete, toaletni papiri…

Poljoprivredni asortiman bojnih otrova, plastike, folija… Ajme, to je posebna nevolja.

Obuća i odeća od različitih boja i lakova…

A tek prehrambena industrija!

Aditivi, konzervansi, emulgatori, veštačke boje…

Hranu pakujemo u kese, plastike, folije, a bez folija nema organizovane kuhinje…

A tek solarijumi…

A tek plastična hirurgija…

A tek automobili i ostali motori…

A tek zagađena duhovnost čitavih generacija…

Ubijamo sve što leti, skače, puže i gamiže uredno progovarajući brigom o planeti tako što ne koristimo plastične kese smatrajući sebe ekolozima?!

Pitate se zašto je svaka godina teža, klima drugačija, a priroda uzvraća urlikom zemljotresa, poplava, požara?

Vratite se na spisak naše svakodnevne hemije i samo ućutite.

U prirodi je sve simbioza. Ona nas uči da delimo jer jedino tako možemo da opstanemo. Posmatrajte koren i to mnoštvo veličanstvenih odnosa u kojima su svi svesni da je saradnja jedini način da se opstane. Mi svesnost pripisujemo sebi, a ni sa samim sobom ne sarađujemo.

Simbiozu nam želim, celom ljudskom rodu jer smo goruća vena u ovom planetarnom krvotoku.

Koliko je koraka do zemlje u tebi? Treba mi ta zemlja da u tebi položim seme nekog novog čoveka.

Koliko da bunarim po tebi ne bih li pronašla znanje?

Znaš, i nebu i zemlji će biti najveća zahvala kada čovek napokon stavi sebičnost ispod sebe, ispod svega.