Hleb je sinonim za znanje, veštine, sposobnost da se praruke u tebi probude. Sva ta znanja, vekovima prenešena s pore na poru, tako olako izgubismo. Taj suludi čovekov ciklus “iznova vraćanja na staro” u svim segmentima života je vrlo bolan za Vreme. A vreme galopira i mrvi nas kao žrvanj.
Ja danima živim bojama slikam svoje lice, poklanjajući sebi sopstveni odraz u kapima rose.
U tim kapima se skrivam.
Čekam da svet postane zlato.
Da napokon bljesne.
Od stare Gine sam naučila da mesim hleb. Bila je vesela i pogrbljena do poda. Već onda jako stara. Volela je da plešem jer ona nije mogla. Ne prođe ni dan kada tom varjačom laganim pokretima mešam testo, a da ne čujem njen glas iza sebe. Bila je uporna, a ja u nameri da naučim.
Prve čarape sam isplela sa pet različitih bodova i mustri. Pet žena je radilo na mojoj tehnici. Jedina barijera su bili “stručni nazivi” – dopleti, pripreti. A tek njihov pogled koji očekuje da razumem jer tu ne pomaže prevodilac. Taj smeh prati svaki moj pokret dok vunu kroz igle uvlačim.
Prvu biljku sam posadila u nameri da se nahranim zdravom hranom. Jaka volja, nula znanja. Marširala je Slavica mojom baštom da bi mi pokazala šta to niče u njoj. Bila je strpljiva, učiteljica svakako. Od tada je mnogo sezona prelilo moje čaše ali taj trenutak moje “namere bez znanja” uvek je u bašti.
Prvi kalem su bile jabuke iza kuće. Divlja podloga, već jaka. Kalemljenje na procep. Rano proleće, vetar duva kroz kosti mojih šaka ali ne odustajem. I danas ih berem i znam koja je jabuka prva ukalemljena. Sa nje berem najslađe plodove. Još osećam taj vetar i ispucale usne.
Prvu staru sortu sam dobila od babe Zore. Neke paprike koje su u porodici dugo. Bile su umotane u novinski papir. Od tih semena zamotanih u novine do danas ja sam PORASLA.
3200 starih sorti čuvam.
Veliki napor i velika odgovornost.
PROČITAJ JOŠ: KAKO ISPLANIRATI BAŠTU BEZ ORANJA I FREZANJA?
Upisala sam Veterinarski fakultet s jednim ciljem – da zaštitim ugrozene vrste životinja. A onda sam naučila da nam i biljke izumiru, ali i ljudi. Posebno dobri ljudi. Odlučila sam da ostanem i da pokušam da nas spasim znanjem.
Da li znate da je svakom čoveku samo potreban zagrljaj?
Onako topao i prijateljski.
U nameri je sva jačina. U čvrstoj nameri da se uzdignemo iznad “ljudske potrebe da iznova gubi”. Ja bez hleba i mogu ali bez znanja bih se skamenjena u prah pretvorila.
I eto me tu sam, na kraju sveta, na kraju svog globusa.
Hleb naš nasušni daj Mi danas i oprosti Mi dugove Moje…
