Ako sam danas Fukoovo klatno ovo je moj krug. I ovo gledam…

Pričala sam s čovekim koji sklapa dempere. Kao da su u pitanju lego kockice on ih spaja s lakoćom spajanja jedne igračke. Ruke izranjavane, posao težak, on ponosan i srećan.
Slušala sam čoveka koji je kolegi spasao šaku. Mašina mu je odrezala šaku i samo njegovom brzom reakcijom taj čovek danas nije invalid. Kaže on meni: ruke naše vrede, život su nam. Svaki dan se međusobno spašavamo. Takav je to posao. S lakoćom priča o tome jer mu “rutina” da pazi na sebe i čoveka do sebe.
Stisla sam ruku čoveku koji je “tri vode dovukao do kuće” za svoga života. Neke i sa 5 km daljine. I o tome govori kao da se igrao na potoku pored kuće.
Rasplakao me čovek koji je oprostio spaljen hektar kukuruza svom komšiji. ‘Leb mu je to i sve uz ‘leba ali kaže “njemu je puna kuća čeljadi, ne mogu ja njegovoj djeci iz usta njegovu grešku da otimam”. A duša mu se prosula na tom stolu dok priča…
Zadivio me drvoseča koji poštuje život drveta. Poslednju flašu vode u sred žege je prosuo na koren drveta i rekao: čovek se može jako ogrešiti o drvo. I to je najveći greh jer nam je hranitelj. A ja stajah nema i zadivljena…
Uz ove ljude odrastala sam u zadivljenju. O njima se ne piše po društvenim mrežama. Oni su tihi ljudi koji su shvatili svoju ulogu. A shvatiti svoju ulogu koja je Životom dodeljena je veličanstveno.
Ja se menjam, rastem. Veštine su jedino što vrednujem u čoveku. To mi je jedino smisleno. Poezija, simfonija, performans, konceptualna umetnost, iluminacije… sve je to u prirodi. Mi je samo imitiramo.
Kada bi čovek imao spoznaju koliki trud i rad, organizacija celokupne planete učestvuje u kreiranju njegovog udobnog života ili čak i same sreće, s kakvom bi se zahvalnošću budio svakog jutra!
Ovo je upravo ta sezona u kojoj ćete da ukalemite prvu voćku, posadite svoju prvu sadnicu, uberete svoju prvu rotkvicu i izgovorite sebi ono ključno: koji sam ja sebi umetnik!