Dezinfekcija tla kao zločin

Trebaju mi neki novi ljudi jer su se ovi pokvarili.

Ljudi koji imaju one veće dubine nego što je zadovoljenje osnovnih potreba.

Potrebni su mi ljudi koji su izvan uloge krda, s kojima može da se diše na miru.

Oni koji me podsete koliko sam zapravo čovek.

Upravo oni ljudi koji će moj ljudski kalup da ispune mlekom.

Tragala sam za veštinama po svetu. Tražila ih u tuđim pogledima, na ivicama nekih usana, na iskidanim postavama kaputa, kockastim stolnjacima i prevrnutim svećnjacima. Našla sam ih na vrhovima prstiju i to u onoj srednjoj brazdi otiska levog palca. I to samo tu, tu se sakrila. I to mesto ljubim i danas.

Htela sam sebi da pojasnim veštost veštine prelamajući Adagio preko ušiju (čitaj jezika) trudeći se da ne skrnavim eho u svojoj sedmoj, zamišljenoj, dimenziji. I tu, baš na tom mestu tražila sam i čoveka. Onog nosioca tih istih veština.

Jednostavno imamo tu potrebu da upropastimo sve što nam je dato.

Iako priroda iznova rađa ono što nam treba (uporna je mater) mi smo specijalizovali sve mehanizme očuvanja i održavanja strahova trudeći se da u svemu vidimo atom laboratorijskog kabineta nuklearne fizike.

Čovek može da opstane jedino ako shvati, iznad svega shvati, od koga zaista zavisi.

Tlo vam nije bolnička soba da ga posipate dezinificijensima kao po navici!

Jel ne čujete jauk i samrtnički ropac bića koja ubijate?

Zamislite sada tlo. Samo zamislite. Zamislite milijarde živih bića. Samo zamislite!

Zamislite kako posipate kreč ili neki drugi dezinficijens i kako smrt kosi sva bića redom.

Šta je dezinfekcija?

To je smrt mikroorganizama!

A planeta od njih zavisi!

Sve je više sterilnog tla. U pustinju se zemlja pretvara i to onu zavisnu od mineralnih đubriva i hemije. Za to smo mi odgovorni. Dezinfekcija nam je upala između zuba i nikako da taj komad mesa ispljunemo.

A ova planeta je zajednička i tu nije bitna svojina vlasničkog lista. Dokle god vi imate nameru da ubijate, ja imam nameru da vam branim.